bonke011
Batonga
Igrač
Joined:21 August 2025
Messages:4
Reaction score:0
Points:40
1. Prezime, Ime, Statičan (ID)
Veselin Dilparic 820-556
2. Godine i datum rođenja
04.01.1998 (27)
3. 3 Fotografije lika (Celo lice, Levi profil, Desni profil)
4. Pol
Muški
5. Religija
Pravoslavac
6. Nacionalnost
Srpska
7. Roditelji (Puno ime)
Otac: Dragoslav Dilparic
Majka: Marijana Dilparic
7.1. (Ako postoji brat/sestra, navedite ovde sa kratkim opisom)
Nemam.
8. Izgled (stil odevanja, frizura, crte lica)
Uglavnom nosi sportsko-kežual kombinacije: trenerke, taktičke patike, komotne majice i lagane jakne. I dalje ume da izgleda uredno, ali ne robuje eleganciji. Ponekad nosi naočare za vid, a tamne samo kada je napolju ili mu trebaju zbog sunca.
Kosa mu je kratko ošišana u sportskom fazonu, a bradu drži kratku ili blago zapuštenu ne pridaje joj previše pažnje. Plave oči sa prirodno većim zjenicama daju mu prodoran pogled.
Lice ovalno, sa izraženim, ali ne preteranim crtama.
Na poslu sa sobom nosi samo neophodne lične stvari.
Njegov stil odiše praktičnošću i samopouzdanjem sportski, opušten, ali očigledno harizmatičan i pomalo opasan.
9. Karakteristične osobine (mladeži, ožiljci itd. - i njihovo poreklo)
10. Obrazovanje
11. Stil života:
11.1. Rano detinjstvo (0-3 godine)
Nemanj Kostić je rođen 4. januara 1998. godine u 02:25, u bolnici na opštini Zvezdara. Prve godine života proveo je u stanu na Karaburmi, u blizini Plavo-belog parka, gde je napravio svoje prve korake. Upravo taj park je mesto gde su obeleženi njegovi prvi uspesi u kretanju.
11.2. Detinjstvo (3-12 godina)
Sa tri i po godine upisan sam u vrtić „Boško Buha“. Sa sedam godina počeo sam osnovnu školu „Jovan Popović“ na opštini Karaburma. U početku nisam imao mnogo prijatelja u razredu, ali od trećeg razreda, sa devet godina, počeo sam da izlazim sam po kraju i družim se sa vršnjacima iz odeljenja. Tada smo najviše igrali košarku, fudbal, žmurke i jurke.
11.3. Tinejdžerske godine (12-18 godina)
Sa 13 godina igrao sam fudbal sa drugarima u kraju kada su nam često dolazili stariji momci da nam kradu lopte. U početku smo se bojali, ali nekoliko godina kasnije, kada su napali mog druga Veljka, odlučio sam da se neću više plašiti i suprotstavio sam im se. Iako sam očekivao da ću biti prebijen, oni su zbog moje hrabrosti počeli da me poštuju i od tada sam često branio svoje drugare od nasilnika.
Tokom tog perioda počeo sam da se družim sa starijim momcima iz kraja, koji su imali reputaciju „mangupa“. Sa 16 godina završio sam osnovnu školu i upisao srednju „Železničko-tehničku školu“.
Oduvek sam bio hiperaktivno dete, pravio sam smicalice u školi i svi su me gotivili, osim profesora koji su me u početku smatrali bezobraznim. Kasnije su shvatili da samo imam višak energije i da volim da budem u centru pažnje. Tako su brzo prošle dve godine srednje škole, koju sam uspešno završio u roku.
11.4. Mladost (18-30 godina)
Sa 18 godina nisam bio siguran šta želim da radim, osećao sam se izgubljeno i često sam razmišljao o svojoj budućnosti. Bio sam svestan da život neće čekati i da moram da odlučim kojim putem ću krenuti, ali mi je trebalo vreme da shvatim šta me zaista zanima. Tek sa 19 godina odlučio sam da upišem Fakultet bezbednosti, jer sam oduvek imao osećaj da je zaštita ljudi i sigurnost nešto što me motiviše i u čemu želim da se usavršavam. Taj izbor nije bio lak znao sam da fakultet zahteva mnogo discipline, rada i koncentracije, ali bio sam spreman da se posvetim cilju.
Sve ispite položio sam u roku i fakultet završio sa 23 godine, sa svim desetkama i jednom devetkom. Bio sam ponosan na sebe, ali znao sam da diplomski papir nije kraj već početak pravog života i izazova. Tokom fakulteta upoznao sam ljude koji su imali slične ambicije, s kojima sam često diskutovao o taktikama zaštite, bezbednosnim sistemima i mogućnostima za buduću karijeru. Fakultet mi je pružio ne samo teorijska znanja, već i samopouzdanje da mogu da se suočim sa teškim situacijama.
Nekoliko meseci nakon završetka fakulteta, konkurisao sam za 72. specijalnu brigadu. Proces prijema bio je zahtevan i rigorozan, ali bio sam spreman na izazov. Tamo sam upoznao nove kolege, ljude koji su, kao i ja, težili vrhunskim sposobnostima, disciplinovanoj obuci i spremnosti da odgovore na svaku situaciju. Iako smo se u početku držali na distanci, brzo smo izgradili poverenje i prijateljstva koja traju i danas. Zajedno smo trenirali, učili taktike, planirali vežbe i često delili priče iz života van vojske.
Van oficijalnih aktivnosti, često smo izlazili zajedno na ručkove, u kafane i kafiće na piće. Ti trenuci su nam omogućili da se bolje upoznamo, da razvijemo međusobno poverenje i naučimo kako da funkcionišemo kao tim. Bilo je trenutaka smeha, šala i opuštanja, ali i trenutaka ozbiljnih razgovora, kada smo razmenjivali iskustva i planove za budućnost. Upravo su ta prijateljstva učinila da veza sa brigadom bude više od posla bila je to zajednica, mesto gde sam mogao da se oslonim na ljude i gde sam naučio koliko je važno imati tim na koji možeš da računaš.
Iako sam kasnije dao otkaz iz ličnih razloga i krenuo svojim putem, odnosi koje sam izgradio u brigadi i dalje su izuzetni. Povremeno se čujemo, izlazimo zajedno ili se prisećamo trenutaka iz službe. Te veze su pokazale koliko je važno ulagati u ljude i koliko iskustvo u takvom okruženju oblikuje karakter. Zahvaljujući vojsci i fakultetu, stekao sam ne samo veštine i znanja već i sigurnost u sebe i svoje sposobnosti.
U tim godinama sam takođe počeo da razmišljam o svojoj budućnosti van vojne službe o poslu, životu i snovima koje želim da ostvarim. U tom periodu sam shvatio da želim da kombinujem znanje i iskustvo sa privatnim inicijativama, što je kasnije dovelo do ideje da otvorim svoju privatnu agenciju za obezbeđenje. Sve ove godine su me učinile disciplinovanim, fokusiranim i spremnim da se suočim sa izazovima odraslog života.
Opišite samo one tačke koje su relevantne za godine lika.
12. Sadašnje vreme — kako lik sada živi
Trenutno živim mirnim životom i radim kao kamiondžija, putujući širom zemlje. Iako je posao naporan, uživam u slobodi koju mi pruža i u miru koji donosi vožnja. U slobodno vreme razmišljam o planovima za budućnost.
13. Planovi za budućnost
Planiram da otvorim privatnu agenciju za obezbeđenje i proširim svoj posao u Beogradu. Takođe, želim da nastavim da razvijam svoje veštine i znanja stečena u vojsci i tokom rada, kako bih bio uspešan i u profesionalnom i u ličnom životu.
14. Zaključak(Ovde ukratko napisete sta vas karakter zna, sme, itd...):
Moj karakter, Veselin Dilparic, je osoba koja kombinuje hrabrost, odanost i praktične veštine stečene tokom života, kako u svakodnevnim situacijama, tako i na poslu. Veoma je hrabar i sposoban da se suprotstavi opasnostima ili nasilnicima, što je deo njegove ličnosti još od tinejdžerskih godina. Još kao dete i mlad čovek, naučio je da štiti svoje prijatelje i da ne dozvoli da neko zloupotrebi slabost ili strah drugih. Njegova hrabrost nije impulsivna, već promišljena i bazirana na iskustvu, što mu omogućava da ostane pribran čak i u kriznim situacijama.
11.5. Zrelost (30-60 godina)
11.6. Starost (60–80 godina)
11.7. Starost (80+ godina)
Veselin Dilparic 820-556
2. Godine i datum rođenja
04.01.1998 (27)
3. 3 Fotografije lika (Celo lice, Levi profil, Desni profil)
4. Pol
Muški
5. Religija
Pravoslavac
6. Nacionalnost
Srpska
7. Roditelji (Puno ime)
Otac: Dragoslav Dilparic
Majka: Marijana Dilparic
7.1. (Ako postoji brat/sestra, navedite ovde sa kratkim opisom)
Nemam.
8. Izgled (stil odevanja, frizura, crte lica)
Uglavnom nosi sportsko-kežual kombinacije: trenerke, taktičke patike, komotne majice i lagane jakne. I dalje ume da izgleda uredno, ali ne robuje eleganciji. Ponekad nosi naočare za vid, a tamne samo kada je napolju ili mu trebaju zbog sunca.
Kosa mu je kratko ošišana u sportskom fazonu, a bradu drži kratku ili blago zapuštenu ne pridaje joj previše pažnje. Plave oči sa prirodno većim zjenicama daju mu prodoran pogled.
Lice ovalno, sa izraženim, ali ne preteranim crtama.
Na poslu sa sobom nosi samo neophodne lične stvari.
Njegov stil odiše praktičnošću i samopouzdanjem sportski, opušten, ali očigledno harizmatičan i pomalo opasan.
9. Karakteristične osobine (mladeži, ožiljci itd. - i njihovo poreklo)
- Ožiljak na stomaku od metka zadobijen dok sam služio u vojsci, u trenutku kada sam spasavao život kolegi.
- Ožiljak na licu nanesen nožem tokom incidenta sa bivšom suprugom.
10. Obrazovanje
- Osnovna škola: „Jovan Popović“, Karaburma, Beograd
- Srednja škola: „Železničko-tehnička škola“, Beograd
- Fakultet: Fakultet bezbednosti, Beograd
11. Stil života:
11.1. Rano detinjstvo (0-3 godine)
Nemanj Kostić je rođen 4. januara 1998. godine u 02:25, u bolnici na opštini Zvezdara. Prve godine života proveo je u stanu na Karaburmi, u blizini Plavo-belog parka, gde je napravio svoje prve korake. Upravo taj park je mesto gde su obeleženi njegovi prvi uspesi u kretanju.
11.2. Detinjstvo (3-12 godina)
Sa tri i po godine upisan sam u vrtić „Boško Buha“. Sa sedam godina počeo sam osnovnu školu „Jovan Popović“ na opštini Karaburma. U početku nisam imao mnogo prijatelja u razredu, ali od trećeg razreda, sa devet godina, počeo sam da izlazim sam po kraju i družim se sa vršnjacima iz odeljenja. Tada smo najviše igrali košarku, fudbal, žmurke i jurke.
11.3. Tinejdžerske godine (12-18 godina)
Sa 13 godina igrao sam fudbal sa drugarima u kraju kada su nam često dolazili stariji momci da nam kradu lopte. U početku smo se bojali, ali nekoliko godina kasnije, kada su napali mog druga Veljka, odlučio sam da se neću više plašiti i suprotstavio sam im se. Iako sam očekivao da ću biti prebijen, oni su zbog moje hrabrosti počeli da me poštuju i od tada sam često branio svoje drugare od nasilnika.
Tokom tog perioda počeo sam da se družim sa starijim momcima iz kraja, koji su imali reputaciju „mangupa“. Sa 16 godina završio sam osnovnu školu i upisao srednju „Železničko-tehničku školu“.
Oduvek sam bio hiperaktivno dete, pravio sam smicalice u školi i svi su me gotivili, osim profesora koji su me u početku smatrali bezobraznim. Kasnije su shvatili da samo imam višak energije i da volim da budem u centru pažnje. Tako su brzo prošle dve godine srednje škole, koju sam uspešno završio u roku.
11.4. Mladost (18-30 godina)
Sa 18 godina nisam bio siguran šta želim da radim, osećao sam se izgubljeno i često sam razmišljao o svojoj budućnosti. Bio sam svestan da život neće čekati i da moram da odlučim kojim putem ću krenuti, ali mi je trebalo vreme da shvatim šta me zaista zanima. Tek sa 19 godina odlučio sam da upišem Fakultet bezbednosti, jer sam oduvek imao osećaj da je zaštita ljudi i sigurnost nešto što me motiviše i u čemu želim da se usavršavam. Taj izbor nije bio lak znao sam da fakultet zahteva mnogo discipline, rada i koncentracije, ali bio sam spreman da se posvetim cilju.
Sve ispite položio sam u roku i fakultet završio sa 23 godine, sa svim desetkama i jednom devetkom. Bio sam ponosan na sebe, ali znao sam da diplomski papir nije kraj već početak pravog života i izazova. Tokom fakulteta upoznao sam ljude koji su imali slične ambicije, s kojima sam često diskutovao o taktikama zaštite, bezbednosnim sistemima i mogućnostima za buduću karijeru. Fakultet mi je pružio ne samo teorijska znanja, već i samopouzdanje da mogu da se suočim sa teškim situacijama.
Nekoliko meseci nakon završetka fakulteta, konkurisao sam za 72. specijalnu brigadu. Proces prijema bio je zahtevan i rigorozan, ali bio sam spreman na izazov. Tamo sam upoznao nove kolege, ljude koji su, kao i ja, težili vrhunskim sposobnostima, disciplinovanoj obuci i spremnosti da odgovore na svaku situaciju. Iako smo se u početku držali na distanci, brzo smo izgradili poverenje i prijateljstva koja traju i danas. Zajedno smo trenirali, učili taktike, planirali vežbe i često delili priče iz života van vojske.
Van oficijalnih aktivnosti, često smo izlazili zajedno na ručkove, u kafane i kafiće na piće. Ti trenuci su nam omogućili da se bolje upoznamo, da razvijemo međusobno poverenje i naučimo kako da funkcionišemo kao tim. Bilo je trenutaka smeha, šala i opuštanja, ali i trenutaka ozbiljnih razgovora, kada smo razmenjivali iskustva i planove za budućnost. Upravo su ta prijateljstva učinila da veza sa brigadom bude više od posla bila je to zajednica, mesto gde sam mogao da se oslonim na ljude i gde sam naučio koliko je važno imati tim na koji možeš da računaš.
Iako sam kasnije dao otkaz iz ličnih razloga i krenuo svojim putem, odnosi koje sam izgradio u brigadi i dalje su izuzetni. Povremeno se čujemo, izlazimo zajedno ili se prisećamo trenutaka iz službe. Te veze su pokazale koliko je važno ulagati u ljude i koliko iskustvo u takvom okruženju oblikuje karakter. Zahvaljujući vojsci i fakultetu, stekao sam ne samo veštine i znanja već i sigurnost u sebe i svoje sposobnosti.
U tim godinama sam takođe počeo da razmišljam o svojoj budućnosti van vojne službe o poslu, životu i snovima koje želim da ostvarim. U tom periodu sam shvatio da želim da kombinujem znanje i iskustvo sa privatnim inicijativama, što je kasnije dovelo do ideje da otvorim svoju privatnu agenciju za obezbeđenje. Sve ove godine su me učinile disciplinovanim, fokusiranim i spremnim da se suočim sa izazovima odraslog života.
Opišite samo one tačke koje su relevantne za godine lika.
12. Sadašnje vreme — kako lik sada živi
Trenutno živim mirnim životom i radim kao kamiondžija, putujući širom zemlje. Iako je posao naporan, uživam u slobodi koju mi pruža i u miru koji donosi vožnja. U slobodno vreme razmišljam o planovima za budućnost.
13. Planovi za budućnost
Planiram da otvorim privatnu agenciju za obezbeđenje i proširim svoj posao u Beogradu. Takođe, želim da nastavim da razvijam svoje veštine i znanja stečena u vojsci i tokom rada, kako bih bio uspešan i u profesionalnom i u ličnom životu.
14. Zaključak(Ovde ukratko napisete sta vas karakter zna, sme, itd...):
Moj karakter, Veselin Dilparic, je osoba koja kombinuje hrabrost, odanost i praktične veštine stečene tokom života, kako u svakodnevnim situacijama, tako i na poslu. Veoma je hrabar i sposoban da se suprotstavi opasnostima ili nasilnicima, što je deo njegove ličnosti još od tinejdžerskih godina. Još kao dete i mlad čovek, naučio je da štiti svoje prijatelje i da ne dozvoli da neko zloupotrebi slabost ili strah drugih. Njegova hrabrost nije impulsivna, već promišljena i bazirana na iskustvu, što mu omogućava da ostane pribran čak i u kriznim situacijama.
11.5. Zrelost (30-60 godina)
11.6. Starost (60–80 godina)
11.7. Starost (80+ godina)
Last edited:
