D
dekiweise
Batonga
Igrač
Joined:24 November 2025
Messages:20
Reaction score:1
Points:40
1. Prezime, Ime, Statičan (ID): Weise Deki, ID: 605-249
2. Godine i datum rođenja: 23.08.1984 g.
3. Fotografije lika (Celo lice, Levi profil, Desni profil)
4. Pol: Muško
5. Religija: Reformatska hrišćanska
6. Nacionalnost: Mađar
7. Roditelji (Puno ime): Otac - Weise Johan, Majka - Weise Eržebet
8. Izgled (stil odevanja, frizura, crte lica): Visina 193 cm, Tezina 98 kg, Braun kosa, braun kratke obrve, stil odevanja ležeran ponekad sportski.
9. Karakteristične osobine (madeži, ožiljci itd. - i njihovo poreklo): Tetovaža duž cele leve ruke
10. Obrazovanje: Tehničar motornih vozila
11. Stil života: Deki vodi život definisan rutinom, disciplinom i jasnim ciljevima za budućnost. Kao 41-godišnji neženja, njegov životni stil je usmeren na efikasnost, štednju i lični napredak, istovremeno negujući svoju strast prema automobilima. Njegov radni dan počinje rano trenutno kao vozač autobusa. Naviknut na smenski rad, što zahteva disciplina u rasporedu spavanja i obroka. Posao shvata ozbiljno. Nije mu samo privremena stanica, već polazna tačka za nešto veće. Koristi vreme provedeno na drumu (čak i u gradskom saobraćaju) kao praksu, mentalno beležeći rute, analizirajući logistiku transporta i razmišljajući o efikasnosti. Njegova vožnja je uvek profesionalna, a pauze koristi za brzi obrok koji je često pripremio kod kuće kako bi uštedeo novac. Štednja je centralni stub životnog stila. Nije rastrošan, živi umereno kod poznanika u gradu, koji je funkcionalan, ali bez luksuza. Svaki dinar usmerava ka svom krajnjem cilju: otvaranju sopstvene firme za transport i kupovini prvog kamiona. Pažljivo vodi finansije, izbegava nepotrebne troškove. Kada nije na poslu ili ne planira poslovnu budućnost,, Deki se opušta baveći se svojim najvećim hobijem: automobilima. Nema luksuzan auto; umesto toga, vozi stariji, ali brižljivo održavan klasični automobil koji sam popravlja i sređuje u slobodno vreme.To mu je glavno zanimanje u slobodno vreme de se isključuje od svakodnevnog stresa, uživa u mehanici i primenjuje svoje veštine. Deki ceni svoju nezavisnost. Nema mnogo slobodnog vremena za izlaske i noćni život jer su mu prioriteti karijera i finansijska stabilnost. Optimista je i izuzetno uporan, svestan je da uspeh zahteva žrtvu i spreman je da je podnese. Njegov životni stil je, ukratko, mešavina radne etike "starog kova" i modernog, preduzetničkog duha.
11.1. Rano detinjstvo (0-3 godine): Rođen u Manchester/ UK. kao jedinac, u velikom radničkom naselju na periferiji grada. Otac je bio radnik u fabrici tekstila u industrijskom gradu gde se i upoznao sa majkom koja je isto bila radila u fabrici kao emigrant. Deki nije ni napunio godinu dana, roditelji donesu odluku da se vrate korenima na porodično imanje na serveru Vojvodine. Otac stečenim znanjem u inostrastvu dobije posao u lokalnoj fabrici tekstila i tako postane dvostruki radnik – ujutru u lokalnoj fabrici, a popodne i vikendom na porodičnom imanju. Majka se takođe zaposlila u fabrici, ali je njena "druga smena" počinjala čim bi ušla u kuću – kuvanje, spremanje, održavanje domaćinstva i bašte.
11.2. Detinjstvo (3-12 godina): Deki je od malih nogu bio svedok neprekidnog rada i truda. Njegova igraonica nije bio gradski park, već senovito dvorište, njiva pod vrelim suncem ili očeva mala radionica puna alata i delova mašina. Roditelji mu nisu mogli priuštiti skupe igračke, pa je maštu razvijao igrajući se sa stvarima koje su mu bile nadohvat ruke: pravio je "kamione" od drvenih gajbica, a "automobile" od točkića starih dečijih kolica. Dok su druga deca u selu maštala da postanu fudbaleri ili učitelji, mali Deki je, posmatrajući kamione kako prolaze glavnim putem pored sela, razvijao drugačije snove. Ti ogromni kamioni, puni robe, za njega su predstavljali slobodu, putovanja i mogućnost da se pobegne od monotonije seoskog i fabričkog života. U tim trenucima je, nesvesno, počeo da gradi viziju o sopstvenom životu na drumu. Rano detinjstvo u malom vojvođanskom selu bilo je temelj na kojem je izgradio svoju upornost, snalažljivost i neugasivu želju da sopstvenim trudom stvori bolju budućnost.
11.3. Tinejdžerske godine (12-18 godina): Tinejdžerske godine predstavljaju prelaz iz bezbrižnog seoskog detinjstva u formativni period pun izazova, sazrevanja i sve jasnijeg definisanja životnog puta, koji je bio obeležen radom, snovima o nezavisnosti i rastućom strašću prema automobilima. Negde u ranim tinejdžerskim godinama, Dekijevi roditelji, u potrazi za boljim uslovima života i stabilnijim poslom, donose odluku o preseljenju u obližnji veći grad. Ova promena je za njega bila značajna, seoski mir i poznato okruženje zamenjeni su gradskom vrevom, asfaltom i novim društvenim pravilima. Iako je promena bila teška, brzo se prilagodio, noseći sa sobom radne navike stečene u selu. Tokom srednje škole, Deki je počeo da radi sitne poslove kako bi doprineo kućnom budžetu i, što je još važnije, uštedeo novac za svoju prvu "mašinu". Radio je fizičke poslove, pomagao u lokalnim radionicama tokom letnjih raspusta, učeći zanat "na terenu" i stičući neophodno iskustvo. Automobili su bili njegova opsesija. Umesto da izlazi po kafićima i diskotekama kao većina njegovih vršnjaka, vikende provodio u jednoj maloj unajmljenoj garaži sa nekoliko prijatelja. Tu su provodili sate, popravljajući, sređujući i prepravljajući stare automobile. Sa 18 godina, od ušteđenog novca i uz malu pomoć roditelja, kupio je svoju prvu "Ladu Nivu". To nije bio samo prevoz, to je bio projekat, mesto za učenje i izvor ponosa. Proveo je mesece popravljajući je i usavršavajući, učeći sve o motorima, menjačima i šasijama. Ta Lada je bila simbol njegove nezavisnosti i praktičnog znanja.
11.4. Mladost (18-30 godina): Mladost su bile period kada je njegova dečačka želja da vozi kamion prerasla u konkretan poslovni plan. Sate je provodio čitajući oglase za posao vozača, raspitujući se o cenama kamiona, licencama i uslovima rada u transportu. Shvatio je da put do sopstvene firme zahteva mnogo rada, odricanja i strpljenja.Tinejdžerski životni stil je bio mešavina pragmatizma radničke klase i mladalačkog entuzijazma. Nije trošio vreme na prolazne trendove, već je ulagao u sebe, svoje veštine i svoj san. Garaža i alati su bili njegov svet, a vizija sopstvenog kamiona na otvorenom putu bila je zvezda vodilja koja ga je motivisala da istraje i kada je bilo najteže. Ali Dekijeva priče dobija neočekivan obrt, prekidajući njegovu mladalačku viziju o životu na drumu i sopstvenoj transportnoj firmi. Sudbina u vidu porodičnih obaveza i teških vremena, vraća ga tamo odakle je krenuo – na vojvođansku zemlju. Dekijev plan je bio jasan: završiti školu, zaposliti se kao profesionalni vozač, štedeti i jednog dana kupiti svoj kamion. Međutim, život je imao drugačije planove. Negde pred kraj njegovih tinejdžerskih godina, očevo zdravlje počinje da popušta, a fabrika u kojoj su oboje radili suočava se sa restrukturiranjem i neizvesnom budućnošću. Porodični savet je bio kratak i jasan. Nema ko drugi da preuzme brigu o imanju i da pomogne ocu da održi porodicu. Deki je morao da donese tešku odluku: da ostane u gradu i juri svoj san, rizikujući da roditelji ostanu bez podrške, ili da se vrati u selo i prihvati ulogu seoskog radnika, što je oduvek želeo da izbegne. Odluka je pala na porodicu i dužnost.
12. Sadašnje vreme — kako lik sada živi: Uprkos svemu, Deki nije ugasio svoj san u potpunosti. Razočaranje poljoprivredom nije došlo preko noći, već se taložilo godinama, sa svakom neprospavanom noći zbog mraza, sa svakim sušnim letom koje je spržilo useve i sa svakim obaranjem otkupne cene žita. Deki je radio od jutra do mraka, ulagao nadljudski napor i svu svoju ušteđevinu u zemlju, samo da bi na kraju svake sezone jedva sastavio kraj s krajem. Teško stanje u poljoprivredi, opterećeno nesigurnošću, subvencijama koje su kasnile i nepravednim tržištem, slomilo je njegov duh. Shvatio je da, koliko god se trudio, uspeh u tom poslu ne zavisi samo od njegovog rada, već od faktora na koje nije mogao da utiče. Njegova urođena, radnička etika je počela da se sudara sa surovom realnošću koja je nagrađivala sreću i veze, a ne pošten trud. Kap koja je prelila čašu bila je teška godina u kojoj je sav rod propao zbog elementarne nepogode, a država je ostala nema na apele za pomoć. Tada je Deki, stojeći na sprženoj njivi, shvatio da više ne može da živi tuđ život, da gasi svoj plamen za tuđi opstanak. Nije želeo da dočeka 50. godinu žaleći za onim što je mogao da bude. Doneo je odluku koja je šokirala njegove roditelje: seli se u Beograd. Glavni grad je video kao poslednju šansu, mesto gde se snovi ne guše u blatu njiva, već gde postoji bar neka šansa za uspeh, makar morao da krene od nule. Spakovao jedan kofer i ostavivši sve za sobom krenuo put prestonice. Sada u svojim četrdesetim, ne gubi vreme na žaljenje za prošlošću. Njegov život u Beogradu je pažljivo strukturiran i usmeren ka jednom jedinom cilju: osnivanju sopstvene, samostalne firme za transport. Njegov plan je metodičan, pragmatičan i odražava disciplinu koju je stekao na selu, i za volanom autobusa. Njegov trenutni posao vozača u GSP-u (Gradskom saobraćajnom preduzeću) nije samo izvor prihoda, već i operativni centar za prikupljanje informacija. Vozeći gradskim linijama, analizira saobraćajne tokove, logističke tačke, skladišta i kretanje robe unutar grada. Plata mu omogućava da pokrije osnovne životne troškove i najvažnije, da počne da štedi značajnu sumu novca svakog meseca.
13. Planovi za budućnost: Cilj mu je da uštedi dovoljno novca za učešće ili kupovinu polovnog, ali pouzdanog kamiona (šlepera ili solo kamiona, zavisno od početnog kapitala). Njegovo mehaničarsko znanje iz tinejdžerskih dana ovde dolazi do izražaja, jer planira da sam održava vozilo kako bi smanjio operativne troškove. Paralelno sa kupovinom kamiona, da registruje svoju samostalnu transportnu firmu. Fokusiraće se na lokalni i regionalni transport u početku, gradeći mrežu kontakata. Kada posao krene i prvi ugovori budu osigurani, napušta posao vozača autobusa i postaje "svoj gazda". U nastavku planova i vizija za budućnost u Beogradu, pored poslovnih ambicija, nalazi se i duboka želja za stabilnim porodičnim životom, što je prirodan razvoj za zrelog muškarca u njegovim godinama. Iako je trenutno fokusiran na štednju i pokretanje firme, Deki je svestan da mu je za potpunu sreću potreban i privatni život. Poslovni uspeh za njega nije krajnji cilj, već sredstvo kojim želi da obezbedi siguran i stabilan život za svoju buduću porodicu. Krajnji materijalni cilj, nakon što firma stane na noge, jeste kupovina velike kuće sa dvorištem. To nije želja za luksuzom, već potreba proistekla iz njegovog seoskog porekla. Život u maloj gradskoj garsonjeri ga guši. Sanja o kući negde na periferiji grada, ili u nekom mirnom prigradskom naselju gde bi imao svoju veliku garažu ili radionicu. To dvorište bi predstavljalo njegov povratak korenima, mesto gde bi mogao da se opusti, bavi se svojim hobijem (automobilima) i ima osećaj prostora i slobode koji mu je grad oduzeo.
2. Godine i datum rođenja: 23.08.1984 g.
3. Fotografije lika (Celo lice, Levi profil, Desni profil)
4. Pol: Muško
5. Religija: Reformatska hrišćanska
6. Nacionalnost: Mađar
7. Roditelji (Puno ime): Otac - Weise Johan, Majka - Weise Eržebet
8. Izgled (stil odevanja, frizura, crte lica): Visina 193 cm, Tezina 98 kg, Braun kosa, braun kratke obrve, stil odevanja ležeran ponekad sportski.
9. Karakteristične osobine (madeži, ožiljci itd. - i njihovo poreklo): Tetovaža duž cele leve ruke
10. Obrazovanje: Tehničar motornih vozila
11. Stil života: Deki vodi život definisan rutinom, disciplinom i jasnim ciljevima za budućnost. Kao 41-godišnji neženja, njegov životni stil je usmeren na efikasnost, štednju i lični napredak, istovremeno negujući svoju strast prema automobilima. Njegov radni dan počinje rano trenutno kao vozač autobusa. Naviknut na smenski rad, što zahteva disciplina u rasporedu spavanja i obroka. Posao shvata ozbiljno. Nije mu samo privremena stanica, već polazna tačka za nešto veće. Koristi vreme provedeno na drumu (čak i u gradskom saobraćaju) kao praksu, mentalno beležeći rute, analizirajući logistiku transporta i razmišljajući o efikasnosti. Njegova vožnja je uvek profesionalna, a pauze koristi za brzi obrok koji je često pripremio kod kuće kako bi uštedeo novac. Štednja je centralni stub životnog stila. Nije rastrošan, živi umereno kod poznanika u gradu, koji je funkcionalan, ali bez luksuza. Svaki dinar usmerava ka svom krajnjem cilju: otvaranju sopstvene firme za transport i kupovini prvog kamiona. Pažljivo vodi finansije, izbegava nepotrebne troškove. Kada nije na poslu ili ne planira poslovnu budućnost,, Deki se opušta baveći se svojim najvećim hobijem: automobilima. Nema luksuzan auto; umesto toga, vozi stariji, ali brižljivo održavan klasični automobil koji sam popravlja i sređuje u slobodno vreme.To mu je glavno zanimanje u slobodno vreme de se isključuje od svakodnevnog stresa, uživa u mehanici i primenjuje svoje veštine. Deki ceni svoju nezavisnost. Nema mnogo slobodnog vremena za izlaske i noćni život jer su mu prioriteti karijera i finansijska stabilnost. Optimista je i izuzetno uporan, svestan je da uspeh zahteva žrtvu i spreman je da je podnese. Njegov životni stil je, ukratko, mešavina radne etike "starog kova" i modernog, preduzetničkog duha.
11.1. Rano detinjstvo (0-3 godine): Rođen u Manchester/ UK. kao jedinac, u velikom radničkom naselju na periferiji grada. Otac je bio radnik u fabrici tekstila u industrijskom gradu gde se i upoznao sa majkom koja je isto bila radila u fabrici kao emigrant. Deki nije ni napunio godinu dana, roditelji donesu odluku da se vrate korenima na porodično imanje na serveru Vojvodine. Otac stečenim znanjem u inostrastvu dobije posao u lokalnoj fabrici tekstila i tako postane dvostruki radnik – ujutru u lokalnoj fabrici, a popodne i vikendom na porodičnom imanju. Majka se takođe zaposlila u fabrici, ali je njena "druga smena" počinjala čim bi ušla u kuću – kuvanje, spremanje, održavanje domaćinstva i bašte.
11.2. Detinjstvo (3-12 godina): Deki je od malih nogu bio svedok neprekidnog rada i truda. Njegova igraonica nije bio gradski park, već senovito dvorište, njiva pod vrelim suncem ili očeva mala radionica puna alata i delova mašina. Roditelji mu nisu mogli priuštiti skupe igračke, pa je maštu razvijao igrajući se sa stvarima koje su mu bile nadohvat ruke: pravio je "kamione" od drvenih gajbica, a "automobile" od točkića starih dečijih kolica. Dok su druga deca u selu maštala da postanu fudbaleri ili učitelji, mali Deki je, posmatrajući kamione kako prolaze glavnim putem pored sela, razvijao drugačije snove. Ti ogromni kamioni, puni robe, za njega su predstavljali slobodu, putovanja i mogućnost da se pobegne od monotonije seoskog i fabričkog života. U tim trenucima je, nesvesno, počeo da gradi viziju o sopstvenom životu na drumu. Rano detinjstvo u malom vojvođanskom selu bilo je temelj na kojem je izgradio svoju upornost, snalažljivost i neugasivu želju da sopstvenim trudom stvori bolju budućnost.
11.3. Tinejdžerske godine (12-18 godina): Tinejdžerske godine predstavljaju prelaz iz bezbrižnog seoskog detinjstva u formativni period pun izazova, sazrevanja i sve jasnijeg definisanja životnog puta, koji je bio obeležen radom, snovima o nezavisnosti i rastućom strašću prema automobilima. Negde u ranim tinejdžerskim godinama, Dekijevi roditelji, u potrazi za boljim uslovima života i stabilnijim poslom, donose odluku o preseljenju u obližnji veći grad. Ova promena je za njega bila značajna, seoski mir i poznato okruženje zamenjeni su gradskom vrevom, asfaltom i novim društvenim pravilima. Iako je promena bila teška, brzo se prilagodio, noseći sa sobom radne navike stečene u selu. Tokom srednje škole, Deki je počeo da radi sitne poslove kako bi doprineo kućnom budžetu i, što je još važnije, uštedeo novac za svoju prvu "mašinu". Radio je fizičke poslove, pomagao u lokalnim radionicama tokom letnjih raspusta, učeći zanat "na terenu" i stičući neophodno iskustvo. Automobili su bili njegova opsesija. Umesto da izlazi po kafićima i diskotekama kao većina njegovih vršnjaka, vikende provodio u jednoj maloj unajmljenoj garaži sa nekoliko prijatelja. Tu su provodili sate, popravljajući, sređujući i prepravljajući stare automobile. Sa 18 godina, od ušteđenog novca i uz malu pomoć roditelja, kupio je svoju prvu "Ladu Nivu". To nije bio samo prevoz, to je bio projekat, mesto za učenje i izvor ponosa. Proveo je mesece popravljajući je i usavršavajući, učeći sve o motorima, menjačima i šasijama. Ta Lada je bila simbol njegove nezavisnosti i praktičnog znanja.
11.4. Mladost (18-30 godina): Mladost su bile period kada je njegova dečačka želja da vozi kamion prerasla u konkretan poslovni plan. Sate je provodio čitajući oglase za posao vozača, raspitujući se o cenama kamiona, licencama i uslovima rada u transportu. Shvatio je da put do sopstvene firme zahteva mnogo rada, odricanja i strpljenja.Tinejdžerski životni stil je bio mešavina pragmatizma radničke klase i mladalačkog entuzijazma. Nije trošio vreme na prolazne trendove, već je ulagao u sebe, svoje veštine i svoj san. Garaža i alati su bili njegov svet, a vizija sopstvenog kamiona na otvorenom putu bila je zvezda vodilja koja ga je motivisala da istraje i kada je bilo najteže. Ali Dekijeva priče dobija neočekivan obrt, prekidajući njegovu mladalačku viziju o životu na drumu i sopstvenoj transportnoj firmi. Sudbina u vidu porodičnih obaveza i teških vremena, vraća ga tamo odakle je krenuo – na vojvođansku zemlju. Dekijev plan je bio jasan: završiti školu, zaposliti se kao profesionalni vozač, štedeti i jednog dana kupiti svoj kamion. Međutim, život je imao drugačije planove. Negde pred kraj njegovih tinejdžerskih godina, očevo zdravlje počinje da popušta, a fabrika u kojoj su oboje radili suočava se sa restrukturiranjem i neizvesnom budućnošću. Porodični savet je bio kratak i jasan. Nema ko drugi da preuzme brigu o imanju i da pomogne ocu da održi porodicu. Deki je morao da donese tešku odluku: da ostane u gradu i juri svoj san, rizikujući da roditelji ostanu bez podrške, ili da se vrati u selo i prihvati ulogu seoskog radnika, što je oduvek želeo da izbegne. Odluka je pala na porodicu i dužnost.
12. Sadašnje vreme — kako lik sada živi: Uprkos svemu, Deki nije ugasio svoj san u potpunosti. Razočaranje poljoprivredom nije došlo preko noći, već se taložilo godinama, sa svakom neprospavanom noći zbog mraza, sa svakim sušnim letom koje je spržilo useve i sa svakim obaranjem otkupne cene žita. Deki je radio od jutra do mraka, ulagao nadljudski napor i svu svoju ušteđevinu u zemlju, samo da bi na kraju svake sezone jedva sastavio kraj s krajem. Teško stanje u poljoprivredi, opterećeno nesigurnošću, subvencijama koje su kasnile i nepravednim tržištem, slomilo je njegov duh. Shvatio je da, koliko god se trudio, uspeh u tom poslu ne zavisi samo od njegovog rada, već od faktora na koje nije mogao da utiče. Njegova urođena, radnička etika je počela da se sudara sa surovom realnošću koja je nagrađivala sreću i veze, a ne pošten trud. Kap koja je prelila čašu bila je teška godina u kojoj je sav rod propao zbog elementarne nepogode, a država je ostala nema na apele za pomoć. Tada je Deki, stojeći na sprženoj njivi, shvatio da više ne može da živi tuđ život, da gasi svoj plamen za tuđi opstanak. Nije želeo da dočeka 50. godinu žaleći za onim što je mogao da bude. Doneo je odluku koja je šokirala njegove roditelje: seli se u Beograd. Glavni grad je video kao poslednju šansu, mesto gde se snovi ne guše u blatu njiva, već gde postoji bar neka šansa za uspeh, makar morao da krene od nule. Spakovao jedan kofer i ostavivši sve za sobom krenuo put prestonice. Sada u svojim četrdesetim, ne gubi vreme na žaljenje za prošlošću. Njegov život u Beogradu je pažljivo strukturiran i usmeren ka jednom jedinom cilju: osnivanju sopstvene, samostalne firme za transport. Njegov plan je metodičan, pragmatičan i odražava disciplinu koju je stekao na selu, i za volanom autobusa. Njegov trenutni posao vozača u GSP-u (Gradskom saobraćajnom preduzeću) nije samo izvor prihoda, već i operativni centar za prikupljanje informacija. Vozeći gradskim linijama, analizira saobraćajne tokove, logističke tačke, skladišta i kretanje robe unutar grada. Plata mu omogućava da pokrije osnovne životne troškove i najvažnije, da počne da štedi značajnu sumu novca svakog meseca.
13. Planovi za budućnost: Cilj mu je da uštedi dovoljno novca za učešće ili kupovinu polovnog, ali pouzdanog kamiona (šlepera ili solo kamiona, zavisno od početnog kapitala). Njegovo mehaničarsko znanje iz tinejdžerskih dana ovde dolazi do izražaja, jer planira da sam održava vozilo kako bi smanjio operativne troškove. Paralelno sa kupovinom kamiona, da registruje svoju samostalnu transportnu firmu. Fokusiraće se na lokalni i regionalni transport u početku, gradeći mrežu kontakata. Kada posao krene i prvi ugovori budu osigurani, napušta posao vozača autobusa i postaje "svoj gazda". U nastavku planova i vizija za budućnost u Beogradu, pored poslovnih ambicija, nalazi se i duboka želja za stabilnim porodičnim životom, što je prirodan razvoj za zrelog muškarca u njegovim godinama. Iako je trenutno fokusiran na štednju i pokretanje firme, Deki je svestan da mu je za potpunu sreću potreban i privatni život. Poslovni uspeh za njega nije krajnji cilj, već sredstvo kojim želi da obezbedi siguran i stabilan život za svoju buduću porodicu. Krajnji materijalni cilj, nakon što firma stane na noge, jeste kupovina velike kuće sa dvorištem. To nije želja za luksuzom, već potreba proistekla iz njegovog seoskog porekla. Život u maloj gradskoj garsonjeri ga guši. Sanja o kući negde na periferiji grada, ili u nekom mirnom prigradskom naselju gde bi imao svoju veliku garažu ili radionicu. To dvorište bi predstavljalo njegov povratak korenima, mesto gde bi mogao da se opusti, bavi se svojim hobijem (automobilima) i ima osećaj prostora i slobode koji mu je grad oduzeo.
Last edited:
