M
Milutin
Gost Prestolnice
Igrač
Joined:18 December 2025
Messages:1
Reaction score:0
Points:15
1.Prezime, Ime, Statičan (ID)
Milutin Pavlovic 110-983
2.Godine i datum rođenja
06.04.1988
3.Godine i datum rođenja
3.
4.Pol
Muski
5. Religija
Pravoslavac
6. Nacionalnost
Srpsko
7. Roditelji (Puno ime)
Sasa Pavlovic bivši vojni oficir
Ivanka Pavlovic profesor psihologije
7.1. (Ako postoji brat/sestra, navedite ovde sa kratkim opisom)
Vladimir Pavlovic dobar je momak, neiskvaren, nije korumpiran ali ga zene iskvarise zbog lakovernosti.Isto je pripadnik sluzbe
Marko Pavlovic takodje je dobar ali u nekim situacijama agresivno reaguje, bez obzira na dobar rad u sluzbi njegov mentalitet mu prosto nedozvoljava napredovanje u sluzbi
8. Izgled (stil odevanja, frizura, crte lica)
Crna kosa sa izrazenim zaliscima uredno ošišana bez brade, oštre ozbiljne crte lica-bore na celu,oko nosa, direktan i prodoran pogled, visok 187cm i atletski građen uvek u funkcionalnoj, nenametljivoj odeći stil omogućava brzo uklapanje ili iznenadnu akciju
9. Karakteristične osobine (madeži, ožiljci itd. - i njihovo poreklo)
/
10. Obrazovanje
Srednja tehnička škola
Fakultet bezbednosti
Univerzitet bezbednosti
Kursevi specijalnih operacija i kontraobaveštajne taktike
11. Stil života:
Zivim po strogoj rutini. Svakog dana treniram vezbam koncentraciju i testiram svoje granice fizicki i mentalno. Ne gubim vreme na trivijalnosti. Sve sto radim sluzi sluzbi i kontrolisanju onoga sto drugi ne mogu da vide. Moj tempo je brz. Moj fokus nepokolebljiv. Informacije koje prikupim kontakti koje imam koriste se odmah. Nista ne ostaje neiskorisceno. Svaki moj potez je planiran ali sam spreman na improvizaciju kada situacija to zahteva. Privatni zivot gotovo da ne postoji. Porodica posao to je sve zbog cega se svakodnevno ustajem. Ljudi me poznaju po rezultatima a ne po recima.
11.1. Rano detinjstvo (0-3 godine)
ne secam se
11.2. Detinjstvo (3-12 godina)
Rodjen 6. Aprila u Smederevu, odrastao je u porodici u kojoj su disciplina red i lojalnost drzavi bili svakodnevica. Otac je bio aktivno lice u vojsci sto je znacilo ceste promene mesta boravka i zivot prilagodjen pravilima sluzbe. Majka je bila stub porodice i glavni oslonac u periodima stalnih selidbi.
Kao najstarije dete rano je naucen odgovornosti. Brinuo je o svoja dva mladja brata i postepeno preuzimao ulogu autoriteta. Uticajem NATO bombardovanja 1999godine i cesta preseljenja naucila su ga da se brzo prilagodi novoj sredini da posmatra ljude pre nego sto im veruje i da ne vezuje emocije za mesta vec za porodicu.
U detinjstvu je bio povucen ali izuzetno pazljiv. Dok su druga deca tesko prihvatala promene on ih je dozivljavao kao izazov. Skola mu nije predstavljala problem jer je brzo usvajao gradivo i pokazivao visoku koncentraciju. Nastavnici su primecivali njegovu ozbiljnost i samokontrolu.
Vojnicki nacin zivota uticao je na njegov karakter. Tacnost disciplina i postovanje autoriteta postali su deo njegove licnosti jos u ranim godinama. Braca su ga gledala kao uzor i zastitnika a medjusobna povezanost jacala je sa svakom novom selidbom.
Detinjstvo obelezeno vojskom odgovornoscu i stalnim promenama oblikovalo je njegovu sposobnost prilagodjavanja cutanja i analize okoline. To su bile prve osobine koje su kasnije prirodno vodile ka sluzbi u BIA zajedno sa njegovom bracom.
Tinejdžerske godine (12-18 godina)
U tim tinejdzerskim godinama vec je bio ozbiljan ko starac. Samosvestan do bola. Selidbe zbog ocevog posla u vojsci vise nisu bile samo muka. Postale su mu vezba u kojoj je brusio sposobnost da se ukopa gde god padne. Dva mladja brata vukla su se za njim svuda kao senke. Gde god da smo dosli on im je pokazivao kako se dise u novoj skoli. Kako se brzo procene ljudi. Kome mozes okrenuti ledja. A kome ne smes ni pogled dati dok ne proveris sto puta. Izmedju nas trojice stvorila se ona vrsta poverenja koja se ne lomi. Ni ratom. Ni sirenama. Ni gladnim godinama.
A te godine. Boze. Koliko su bile teske.
kad je NATO tukao Beograd mi smo bili tu. Sirene u tri ujutru. Trcanje u podrume. Ona uzasna tisina posle eksplozije kad cekas da cujes da li je neko tvoj ziv. Posle toga sve je bilo kao kroz maglu. Struja na sat. Redovi za hleb. Roditelji koji vise ne pricaju glasno jer se plase da neko cuje. Depresija je visila u vazduhu ko dim od pozara. Ljudi oko nas su se gasili polako. A mi smo morali da drzimo glavu iznad vode. On je tada postao stub. Nije bilo ajde deco bice bolje. Bilo je samo disite. Gledajte me. Idemo dalje.
U skoli nije pricao mnogo. Sedeo je pozadi. Gledao. Slusao. Upijao. Matematika. Istorija. Sve sto je imalo logiku i dubinu to je gutao. A treninge nikad nije preskocio ma gde smo ziveli. Dvorana. Park. Soba kad nema struje. Samo da se krece. I nas dvojicu je vukao sa sobom. Hajde jos deset sklekova ne cmizdrite. Tako smo ucili da bol ne pita za godine nego za karakter.
Sa mladjom bracom odnos je bio nesto posebno. Nije to bila samo zastita. To je bilo partnerstvo. Oni su rasli uz njega. On je rastao uz njih. Kad bi neko od nas klonuo a klonuli smo cesto u tim godinama on nije tesio recima. Samo bi rekao ustaj. Imamo mi jos posla. I ustajali smo.
Vec pred kraj srednje skole znao je tacno kuda ide. Bezbednosni sektor. Drzavne strukture. Zastita sistema. Nije to bila decacka masta o pistoljima i uniformama. Bila je to logicna posledica svega sto smo proziveli. Ako ti svet mogu srusiti sa neba za tri meseca onda neko mora da stoji na vratima i pazi da se to vise ne desi.
Te cetiri-pet godina izmedju dvanaeste i osamnaeste pretvorile su nas u tim. Ne porodicu u klasicnom smislu. Tim. Koji zna da prezivi sve jer je vec preziveo najgore. I jos uvek stoji.
11.4. Mladost (18-30 godina)
Sa osamnaest je usao u BIA kao da je cekao taj dan citav zivot. Nije bilo zurbe. Nije bilo euforije. Samo dubok uzdah i tiho. Krenuo sam.
Obuka je bila brutalna. Ali on je vec bio spreman za brutalno. Spavao tri sata. Ucio do zore. Trcao kad su drugi povracali. Kad su druge polomili na psiholoskim testovima on je samo gledao u zid i disao sporo. Nije bio najpametniji na papiru. Ali kad bi pustili da se stvari raspadaju on je uvek bio taj koji je drzao konce. Miran. Hladan. Kao da je sve vec video.
Braca su dosla za njim. Prvo jedan. Godinu kasnije i drugi. Nisu ni pitali da li smeju. Samo su se pojavili na vratima sa torbama i rekli. Idemo s tobom. I otad smo bili nerazdvojni. Tri brata u istoj sluzbi. Tri stana u istoj zgradi na Novom Beogradu. Tri kljuca za isti ulaz. Jedna kafeterija na uglu gde nas konobar vec zna po imenu i nikad ne pita sta hocemo.
Posao je bio prljav. Noci u kolima. Dani bez imena. Telefoni koji zvone u tri ujutru i glas s druge strane koji kaze samo adresu. Prvi put kad je izvukao svog coveka iz stana punog naoruzanih ludaka nije pricao o tome nikad. Samo je dosao kuci. Skinuo jaknu punu krvi koja nije bila njegova. Legao na pod i spavao dvadeset sati. Kad se probudio rekao je samo. Danas smo svi zivi. I to je bilo sve.
Sa dvadeset cetiri vec je vodio tim. Sa dvadeset sedam bio je najmladji operativac koji je dosao do najosetljivijih dosijea. Ljudi su pricali da ide prebrzo. On je pricao da nema vremena za cekanje. Jer je znao. Znao je sta se desava kad se okrene glava na drugu stranu. Video je to '99. Video je to i posle.
Zene su dolazile i odlazile. Neke su pokusavale da ga razumeju. Neke su htele da ga spasu. On im nikad nije lagao. Govorio je odmah. Ne mogu da ti obećam da cu se sutra vratiti. Ne mogu da ti obećam da cu ikad moci da pricam o onome sto radim. Vecina je odlazila. Jedna ili dve su ostale duze. Ali i one su na kraju shvatile. On pripada ulici. Mraku. Tišini izmedju dva otkucaja srca kad cekas da li ce neko uci na vrata.
Sa trideset je vec bio legenda u hodnicima gde se ne izgovaraju imena. Nije nosio titule. Nije nosio ordenje. Nosio je samo onaj isti miran pogled koji je imao sa petnaest godina dok smo trcali u podrume. Samo je sad znao. Znao je da je na pravom mestu.
Braca su bila tu. Jedan u terenskom timu. Drugi u analitici. Mi smo bili njegovo delo. Njegov odgovor na sve ono sto nam je svet uzeo dok smo bili deca.
I kad god bi nas neko pitao zasto ovo radimo. Zashto ne zivimo normalno. On bi samo podigao pogled i rekao tiho.
Zato sto neko mora da stoji u mraku.
Da bi vi mogli da spavate na svetlu.
I mi smo stajali.
Do kraja.
11.5. Zrelost (30-60 godina)
Sa trideset je prestao da broji godine. Poceo je da broji samo noci koje nije proveo kod kuce. Vec ih je bilo preko hiljadu.
Sa trideset dve dobio je kancelariju bez prozora na sestom spratu zgrade koja zvanicno ne postoji. Na vratima samo broj 612. Kad neko pokuca na ta vrata znas da je stvarno lose jer tamo kucaju samo kad vise nema kome drugom da se obrate.
Braca su vec duboko unutra. Jedan vodi specijalni tim za hvatanje drugi je postao glavni analiticar cele sekcije. Vise se ne vidjamo svaki dan ali se cujemo svake noci u 03:00. Tri poruke tri tacke. Znaci da smo svi zivi. To je i dalje dovoljno.
Sa trideset tri je prvi put namerno pucao na coveka. Prag podzemna garaza InterContinentala jedan metak u vrat. Izdajnik koji je prodao tri nasa agenta. Posle toga je sedeo u kolima sat vremena i gledao u svoje ruke. Nisu drhtale. To ga je uplasilo vise od samog cina.
Sa trideset cetiri lekar mu je rekao da srce vise ne kuca kako treba i da pritisak ide preko 180. On je klimnuo glavom i sledece nedelje otisao u Tripoli. Vratio se sa cetrdeset groznice i metkom u butini koji nije ni osetio dok avion nije sleteo u Beograd.
Sa trideset pet postao je zamenik nacelnika kontraobavestajne direkcije najmladji u istoriji sluzbe. Na proslavi je bilo prvi puta da je bio opusten ispred kolega...napokon se sav rad isplatio.
11.6. Starost (60–80 godina)
11.7. Starost (80+ godina)
Opišite samo one tačke koje su relevantne za godine lika.
12. Sadašnje vreme — kako lik sada živi
Sa trideset sest upoznao je nju. Tuziteljka iz Haskog tribunala Srpkinja koja je gonila nase. Ipak kad su se pogledali preko stola u jednoj kafani u Hagu oboje su znali. Prvi mesec samo poruke u gluho doba noci. Onda je dosla u Beograd i ostala. Prvi put u zivotu spavao je pored nekoga a da se nije budio na svaki sum. Prvi put je neko znao sve i nije otisao. Ona nikada nece smeti znati gde on radi lazni zivot lazno ime ali prava ljubav.
Te noci je seo na terasu popio pola boce viskija sam i pustio da mu padne jedna jedina suza. Ne zbog sebe. Zbog svoje buduce zene i dece koja nikad nece znati cime se bavi.
U zoru je ustao obukao isto crno odelo uzeo isti stari pistolj i otisao na posao.
Jos uvek ima vrata na kojima mora da stoji.
Jos uvek ima brace koja ga cekaju na tri tacke u 03:00.
14. Zaključak(Ovde ukratko napisete sta vas karakter zna, sme, itd...):
Ekspert u naoruzanju, fizicki veoma spreman, izvrstan plivac, koliko je jak,toliko je i mudar i dize vise "glavom" nego rukama. Naspram porodice i brace nije vezan za nista. Postuje i voli svoju bracu, ali je svjestan da bi po potrebi morali zavrsiti jedan drugom radni staz, trajno i bez mirovine, na to je spreman u svakom trenutku bez razmisljanja...
Milutin je spreman na sve, prozivio je sve i uz to u najtezim okolnostima uz odsutnost oca bio muski uzor dvojici brace i fakitcki ih vaspitao.
Kad je potrebno tu je da oduzme zivot, veran je Srbiji i sluzba mu je ispred svega. Onog trenutka kada netko zapreti bezbednosti Srbije za njega je vec mrtav. Ukoliko smatra da pravedan sudski proces nije moguc, njegov stari pistolj je: sudija, porota, general stab,direktor BIA, general policije, egzekutor i svi ostali u jednom.
Kad je potrebno da odleti u inostranstvo, uklopi se uz najvece kriminalce za vid informacija nitko nije bolji od njega. Postane jedan od njih, postane dapace najgori kriminalac i korumpirano đubre kakvo ne mozete ni zamisliti.
Sve do jednog trenutka dok ne odluci da ima dovoljno dokaza za sud...ili dovoljno razloga za stari dobri pistolj.
Milutin Pavlovic 110-983
2.Godine i datum rođenja
06.04.1988
3.Godine i datum rođenja
4.Pol
Muski
5. Religija
Pravoslavac
6. Nacionalnost
Srpsko
7. Roditelji (Puno ime)
Sasa Pavlovic bivši vojni oficir
Ivanka Pavlovic profesor psihologije
7.1. (Ako postoji brat/sestra, navedite ovde sa kratkim opisom)
Vladimir Pavlovic dobar je momak, neiskvaren, nije korumpiran ali ga zene iskvarise zbog lakovernosti.Isto je pripadnik sluzbe
Marko Pavlovic takodje je dobar ali u nekim situacijama agresivno reaguje, bez obzira na dobar rad u sluzbi njegov mentalitet mu prosto nedozvoljava napredovanje u sluzbi
8. Izgled (stil odevanja, frizura, crte lica)
Crna kosa sa izrazenim zaliscima uredno ošišana bez brade, oštre ozbiljne crte lica-bore na celu,oko nosa, direktan i prodoran pogled, visok 187cm i atletski građen uvek u funkcionalnoj, nenametljivoj odeći stil omogućava brzo uklapanje ili iznenadnu akciju
9. Karakteristične osobine (madeži, ožiljci itd. - i njihovo poreklo)
/
10. Obrazovanje
Srednja tehnička škola
Fakultet bezbednosti
Univerzitet bezbednosti
Kursevi specijalnih operacija i kontraobaveštajne taktike
11. Stil života:
Zivim po strogoj rutini. Svakog dana treniram vezbam koncentraciju i testiram svoje granice fizicki i mentalno. Ne gubim vreme na trivijalnosti. Sve sto radim sluzi sluzbi i kontrolisanju onoga sto drugi ne mogu da vide. Moj tempo je brz. Moj fokus nepokolebljiv. Informacije koje prikupim kontakti koje imam koriste se odmah. Nista ne ostaje neiskorisceno. Svaki moj potez je planiran ali sam spreman na improvizaciju kada situacija to zahteva. Privatni zivot gotovo da ne postoji. Porodica posao to je sve zbog cega se svakodnevno ustajem. Ljudi me poznaju po rezultatima a ne po recima.
11.1. Rano detinjstvo (0-3 godine)
ne secam se
11.2. Detinjstvo (3-12 godina)
Rodjen 6. Aprila u Smederevu, odrastao je u porodici u kojoj su disciplina red i lojalnost drzavi bili svakodnevica. Otac je bio aktivno lice u vojsci sto je znacilo ceste promene mesta boravka i zivot prilagodjen pravilima sluzbe. Majka je bila stub porodice i glavni oslonac u periodima stalnih selidbi.
Kao najstarije dete rano je naucen odgovornosti. Brinuo je o svoja dva mladja brata i postepeno preuzimao ulogu autoriteta. Uticajem NATO bombardovanja 1999godine i cesta preseljenja naucila su ga da se brzo prilagodi novoj sredini da posmatra ljude pre nego sto im veruje i da ne vezuje emocije za mesta vec za porodicu.
U detinjstvu je bio povucen ali izuzetno pazljiv. Dok su druga deca tesko prihvatala promene on ih je dozivljavao kao izazov. Skola mu nije predstavljala problem jer je brzo usvajao gradivo i pokazivao visoku koncentraciju. Nastavnici su primecivali njegovu ozbiljnost i samokontrolu.
Vojnicki nacin zivota uticao je na njegov karakter. Tacnost disciplina i postovanje autoriteta postali su deo njegove licnosti jos u ranim godinama. Braca su ga gledala kao uzor i zastitnika a medjusobna povezanost jacala je sa svakom novom selidbom.
Detinjstvo obelezeno vojskom odgovornoscu i stalnim promenama oblikovalo je njegovu sposobnost prilagodjavanja cutanja i analize okoline. To su bile prve osobine koje su kasnije prirodno vodile ka sluzbi u BIA zajedno sa njegovom bracom.
Tinejdžerske godine (12-18 godina)
U tim tinejdzerskim godinama vec je bio ozbiljan ko starac. Samosvestan do bola. Selidbe zbog ocevog posla u vojsci vise nisu bile samo muka. Postale su mu vezba u kojoj je brusio sposobnost da se ukopa gde god padne. Dva mladja brata vukla su se za njim svuda kao senke. Gde god da smo dosli on im je pokazivao kako se dise u novoj skoli. Kako se brzo procene ljudi. Kome mozes okrenuti ledja. A kome ne smes ni pogled dati dok ne proveris sto puta. Izmedju nas trojice stvorila se ona vrsta poverenja koja se ne lomi. Ni ratom. Ni sirenama. Ni gladnim godinama.
A te godine. Boze. Koliko su bile teske.
kad je NATO tukao Beograd mi smo bili tu. Sirene u tri ujutru. Trcanje u podrume. Ona uzasna tisina posle eksplozije kad cekas da cujes da li je neko tvoj ziv. Posle toga sve je bilo kao kroz maglu. Struja na sat. Redovi za hleb. Roditelji koji vise ne pricaju glasno jer se plase da neko cuje. Depresija je visila u vazduhu ko dim od pozara. Ljudi oko nas su se gasili polako. A mi smo morali da drzimo glavu iznad vode. On je tada postao stub. Nije bilo ajde deco bice bolje. Bilo je samo disite. Gledajte me. Idemo dalje.
U skoli nije pricao mnogo. Sedeo je pozadi. Gledao. Slusao. Upijao. Matematika. Istorija. Sve sto je imalo logiku i dubinu to je gutao. A treninge nikad nije preskocio ma gde smo ziveli. Dvorana. Park. Soba kad nema struje. Samo da se krece. I nas dvojicu je vukao sa sobom. Hajde jos deset sklekova ne cmizdrite. Tako smo ucili da bol ne pita za godine nego za karakter.
Sa mladjom bracom odnos je bio nesto posebno. Nije to bila samo zastita. To je bilo partnerstvo. Oni su rasli uz njega. On je rastao uz njih. Kad bi neko od nas klonuo a klonuli smo cesto u tim godinama on nije tesio recima. Samo bi rekao ustaj. Imamo mi jos posla. I ustajali smo.
Vec pred kraj srednje skole znao je tacno kuda ide. Bezbednosni sektor. Drzavne strukture. Zastita sistema. Nije to bila decacka masta o pistoljima i uniformama. Bila je to logicna posledica svega sto smo proziveli. Ako ti svet mogu srusiti sa neba za tri meseca onda neko mora da stoji na vratima i pazi da se to vise ne desi.
Te cetiri-pet godina izmedju dvanaeste i osamnaeste pretvorile su nas u tim. Ne porodicu u klasicnom smislu. Tim. Koji zna da prezivi sve jer je vec preziveo najgore. I jos uvek stoji.
11.4. Mladost (18-30 godina)
Sa osamnaest je usao u BIA kao da je cekao taj dan citav zivot. Nije bilo zurbe. Nije bilo euforije. Samo dubok uzdah i tiho. Krenuo sam.
Obuka je bila brutalna. Ali on je vec bio spreman za brutalno. Spavao tri sata. Ucio do zore. Trcao kad su drugi povracali. Kad su druge polomili na psiholoskim testovima on je samo gledao u zid i disao sporo. Nije bio najpametniji na papiru. Ali kad bi pustili da se stvari raspadaju on je uvek bio taj koji je drzao konce. Miran. Hladan. Kao da je sve vec video.
Braca su dosla za njim. Prvo jedan. Godinu kasnije i drugi. Nisu ni pitali da li smeju. Samo su se pojavili na vratima sa torbama i rekli. Idemo s tobom. I otad smo bili nerazdvojni. Tri brata u istoj sluzbi. Tri stana u istoj zgradi na Novom Beogradu. Tri kljuca za isti ulaz. Jedna kafeterija na uglu gde nas konobar vec zna po imenu i nikad ne pita sta hocemo.
Posao je bio prljav. Noci u kolima. Dani bez imena. Telefoni koji zvone u tri ujutru i glas s druge strane koji kaze samo adresu. Prvi put kad je izvukao svog coveka iz stana punog naoruzanih ludaka nije pricao o tome nikad. Samo je dosao kuci. Skinuo jaknu punu krvi koja nije bila njegova. Legao na pod i spavao dvadeset sati. Kad se probudio rekao je samo. Danas smo svi zivi. I to je bilo sve.
Sa dvadeset cetiri vec je vodio tim. Sa dvadeset sedam bio je najmladji operativac koji je dosao do najosetljivijih dosijea. Ljudi su pricali da ide prebrzo. On je pricao da nema vremena za cekanje. Jer je znao. Znao je sta se desava kad se okrene glava na drugu stranu. Video je to '99. Video je to i posle.
Zene su dolazile i odlazile. Neke su pokusavale da ga razumeju. Neke su htele da ga spasu. On im nikad nije lagao. Govorio je odmah. Ne mogu da ti obećam da cu se sutra vratiti. Ne mogu da ti obećam da cu ikad moci da pricam o onome sto radim. Vecina je odlazila. Jedna ili dve su ostale duze. Ali i one su na kraju shvatile. On pripada ulici. Mraku. Tišini izmedju dva otkucaja srca kad cekas da li ce neko uci na vrata.
Sa trideset je vec bio legenda u hodnicima gde se ne izgovaraju imena. Nije nosio titule. Nije nosio ordenje. Nosio je samo onaj isti miran pogled koji je imao sa petnaest godina dok smo trcali u podrume. Samo je sad znao. Znao je da je na pravom mestu.
Braca su bila tu. Jedan u terenskom timu. Drugi u analitici. Mi smo bili njegovo delo. Njegov odgovor na sve ono sto nam je svet uzeo dok smo bili deca.
I kad god bi nas neko pitao zasto ovo radimo. Zashto ne zivimo normalno. On bi samo podigao pogled i rekao tiho.
Zato sto neko mora da stoji u mraku.
Da bi vi mogli da spavate na svetlu.
I mi smo stajali.
Do kraja.
11.5. Zrelost (30-60 godina)
Sa trideset je prestao da broji godine. Poceo je da broji samo noci koje nije proveo kod kuce. Vec ih je bilo preko hiljadu.
Sa trideset dve dobio je kancelariju bez prozora na sestom spratu zgrade koja zvanicno ne postoji. Na vratima samo broj 612. Kad neko pokuca na ta vrata znas da je stvarno lose jer tamo kucaju samo kad vise nema kome drugom da se obrate.
Braca su vec duboko unutra. Jedan vodi specijalni tim za hvatanje drugi je postao glavni analiticar cele sekcije. Vise se ne vidjamo svaki dan ali se cujemo svake noci u 03:00. Tri poruke tri tacke. Znaci da smo svi zivi. To je i dalje dovoljno.
Sa trideset tri je prvi put namerno pucao na coveka. Prag podzemna garaza InterContinentala jedan metak u vrat. Izdajnik koji je prodao tri nasa agenta. Posle toga je sedeo u kolima sat vremena i gledao u svoje ruke. Nisu drhtale. To ga je uplasilo vise od samog cina.
Sa trideset cetiri lekar mu je rekao da srce vise ne kuca kako treba i da pritisak ide preko 180. On je klimnuo glavom i sledece nedelje otisao u Tripoli. Vratio se sa cetrdeset groznice i metkom u butini koji nije ni osetio dok avion nije sleteo u Beograd.
Sa trideset pet postao je zamenik nacelnika kontraobavestajne direkcije najmladji u istoriji sluzbe. Na proslavi je bilo prvi puta da je bio opusten ispred kolega...napokon se sav rad isplatio.
11.6. Starost (60–80 godina)
11.7. Starost (80+ godina)
Opišite samo one tačke koje su relevantne za godine lika.
12. Sadašnje vreme — kako lik sada živi
Sa trideset sest upoznao je nju. Tuziteljka iz Haskog tribunala Srpkinja koja je gonila nase. Ipak kad su se pogledali preko stola u jednoj kafani u Hagu oboje su znali. Prvi mesec samo poruke u gluho doba noci. Onda je dosla u Beograd i ostala. Prvi put u zivotu spavao je pored nekoga a da se nije budio na svaki sum. Prvi put je neko znao sve i nije otisao. Ona nikada nece smeti znati gde on radi lazni zivot lazno ime ali prava ljubav.
Te noci je seo na terasu popio pola boce viskija sam i pustio da mu padne jedna jedina suza. Ne zbog sebe. Zbog svoje buduce zene i dece koja nikad nece znati cime se bavi.
U zoru je ustao obukao isto crno odelo uzeo isti stari pistolj i otisao na posao.
Jos uvek ima vrata na kojima mora da stoji.
Jos uvek ima brace koja ga cekaju na tri tacke u 03:00.
14. Zaključak(Ovde ukratko napisete sta vas karakter zna, sme, itd...):
Ekspert u naoruzanju, fizicki veoma spreman, izvrstan plivac, koliko je jak,toliko je i mudar i dize vise "glavom" nego rukama. Naspram porodice i brace nije vezan za nista. Postuje i voli svoju bracu, ali je svjestan da bi po potrebi morali zavrsiti jedan drugom radni staz, trajno i bez mirovine, na to je spreman u svakom trenutku bez razmisljanja...
Milutin je spreman na sve, prozivio je sve i uz to u najtezim okolnostima uz odsutnost oca bio muski uzor dvojici brace i fakitcki ih vaspitao.
Kad je potrebno tu je da oduzme zivot, veran je Srbiji i sluzba mu je ispred svega. Onog trenutka kada netko zapreti bezbednosti Srbije za njega je vec mrtav. Ukoliko smatra da pravedan sudski proces nije moguc, njegov stari pistolj je: sudija, porota, general stab,direktor BIA, general policije, egzekutor i svi ostali u jednom.
Kad je potrebno da odleti u inostranstvo, uklopi se uz najvece kriminalce za vid informacija nitko nije bolji od njega. Postane jedan od njih, postane dapace najgori kriminalac i korumpirano đubre kakvo ne mozete ni zamisliti.
Sve do jednog trenutka dok ne odluci da ima dovoljno dokaza za sud...ili dovoljno razloga za stari dobri pistolj.
Last edited by a moderator:
